Đorđe Odanović (1956) diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti. Odsek fotografija (1986), i magistrirao na istom fakultetu (2000). Radio je u Etnografskom muzeju od 1988. do 1998. kao fotograf. Od 1998 godine radi na Akademiji umetnosti Novi Sad, na grupi za fotografiju, u zvanju van.prof.od 2006. izlagao je na dvadeset samostalnih izložbi. Učestvovao je na više od osamdeset grupnih izložbi u Srbiji, eks-Jugoslaviji i inostranstvu. Vodioje radionice za studente u Firenci 2005, 2006,2007. i Makedoniji 2007,2008,2010. Nagrađivan je devet puta u Srbiji. Odanovićeve fotografije su u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd, Muzeju grada Beogradai privatnoj kolekciji, Pariz.

Đorđe Beara, rođen je 13.12.1955. u Stanišiću. likovnu akademiju završio je u Novom Sadu 1982, član SULUV-a do 2002. godine. Član ili simpatizer lige, reformista, DSS, SRS, SPS i drugih parlamentalnih i vanparlamentalnih stranaka. Samostalno izlagao na preko 30 i kolektivno na više od 100 izložbi u zemlji i inostranstvu. Za svoj rad više je puta nagrađivan. Bez sumnje, Đorđe Beara je naslikao više i prodornije naše svakojake prolznike, gubitnike, radojake, ljude u futroli, večito prisutne građane na uviđaju, dokločare, bekrije, nego bili koji slikar u novosadskom krugu. Uvek je i kada su pomno i izazovno maskirani, ti njegovi likovi imali onu tajanstvenu, nadrealisti bi rekli: najnajniju začkoljicu po kojoj ih, namah, možemo prepoznati, izdvojiti, atribuirati. Njegova raspamećena palata i jegovo naoko neuračunljiva linija boje, najčešće, sugerišu orgastičko slavlje koje, i u ovima našim sumornim tišinama (Miša Popović), osvetljava radosno, ipak pobednički. Aktovi Zore petrović Cileta Marinkovića čista su naiva u poređenju s ovim Beoarom koji, a žestoko u fazonu ekspresionizma, otkriva kosmički ritam na neuračunljivim grudima leve njegove nimfomanke, a ljude u prolazu slika besprekorno: maske ih, srećom, ipak odaju. Te Bearine žurke, riblje čorbe, svetkovine našeg očaja i slepog još uvek zaborava, te uhvaćene ribe i premlaćene mačke, te face s kojima se mimoilazimo a one nam se vraćaju kao sudbina sama , te zastave i ti znaci ipak vlastitog vazduha, ti raskrečeni udovi nekadašnjih vlastelinki i ta večito spiralna, furiozna i po mnogi čemu jedinstvena čigra jedne bradavice, -sve je to u funkciji žestoke sugestivnosti: Beara nas vidi ovaploćeno, iskosa, svakad ironično. Jedan od najtemperamentnijih naših slikara sad već srednje generacije, već nekoliko decenija, posmatra nas unezvereno, ne pripadajući nikome, zaboravno, čak romantično: nikada nismo tako orno i sa nepojamnim oreolima oko glave, oreolima dužnosti, možda, izgledali kao na tim tzv.prolazničkim panoima jednog slikara koji se najdarovitije od svih troši. I u draguljima i bescenju našeg izgužvanog života. Ostale atribute već uveliko možete, po volji, da pronađete na Bearinim kompozicijama.

Đorđe Lazić, rođen je u Sremskim Karlovcima, 29.08. 1954. god. Potiče iz stare karlovačke porodice, doseljene u Belikoj seobi Srba, 1690. godine. Završio je u Novom Sadu Mašinsku srednju školu i Akademiju umetnosti, vajarski odsek, u klasi prof. Miluna Vidića ( 1986. ). Član SULUV-a postao 1986. god. Bio je presednik tog udruženja (1992 -1995 ) i u tom svojstvu pokrenuo List, informativni bilten ove asocijacije. Zajedno sa Žarkom Dimićem osnovao je Kulturni centar " Karlovačka umetnička radionica" i 1990. angažovao se u formiranje prve javne galerije u Sremskim Karlovcima. Zaslužan je i za obnavljanje Karlovačke kolonije koja jod 1993. deluje pod nazivom Podunavska likovna kolonija. Učestvovao je 1994. godine i u stvaranju Sremskokarlovačke likovne kolonije akvarela i crteža, sledeći time tradiciju sa Prve crtačke škole kod Srba, koja je u Karlovcima postojala od 1809 do 1849.. godine, Grafički oblikuje i likovno uređuje časopis Krovovi i sva izadanja Kulturnog centra. Likovno je osmislio marketinška rešenja za manifestacije 300 godina Seobe Srba (1990), 150 godina Srpskog narodnog pokreta (1998) i 300 godina Karlovačkog mira (1999). Svoja umetnička dela, skulpture i slike predstavio je na deset samostalnih i više kolektivnih izložbi. Crpeći inspiraciju iz vekovnog života Vojvodine, svoje skulpture stvara od zemlje, drveta, pleve, trske i prirodnog pigmenta, uz pomoć vode i vatre kao tehnoloških elemenata. Dobitnik je Nagrade grada Karlovca za 1997. godinu, ua stvaralački rad u oblasti vajarstva i slikarstva, kao i za izuzetan doprinos razvoju likovne umetnosti u gradu. Prve nagrade su mu pripale u akciji Skulptura u slobodnom prostoru i za tapiseriju sajamske prezentacije Ateljea 61. Đorđe Lazić Ćapša je izuzetan pejzažist, možda ponajbolji u generaciji. I to umeće čini njegov pejzaž u akvarelu onim što u žargonu zovemo slikom. Ne samo laik će reći:ovo su slike. A to što je slikarska tehnika, ovoga puta akvarel, manje je važno.